Novosti

Zaštita prava na pravično suđenje prema Evropskoj konvenciji o osnovnim ljudskim pravima i slobodama

da se ponovo pojave (Colozza v. Italy, st. 26–33; Krombach v.
France, st. 82–91).
Delotvorno učešće u postupku
Parnička strana ili optuženi u krivičnom postupku moraju
biti kadri da delotvorno učestvuju u sudskoj raspravi, koja
mora biti organizovana tako da uzima u obzir njihovo fizičko
i mentalno stanje, životnu dob i druga lična svojstva (Stanford
v. the United Kingdom, odl.).
Taj zahtev se u izvesnoj meri preklapa sa zahtevom iz člana 6.
stav 3b, 3c, i 3e Konvencije, s obzirom na to da se uz pomoć
advokata može obezbediti protivteža ličnoj nemogućnosti
ili nesposobnosti podnosioca predstavke da delotvorno
učestvuje u raspravi (Stanford).
Optuženi u krivičnom postupku mora se osećati u dovoljnoj
meri neinhibiranim atmosferom koja vlada u sudnici –
posebno ako je ceo predmet privukao prekomernu pažnju
javnosti da bi mogao da se valjano konsultuje sa svojim
advokatima i da delotvorno učestvuje u raspravi (T. and V.
v. the United Kingdom).30
30 Kada je reč o uticaju preterane pažnje javnosti i usijanoj atmosferi, vidi,
takođe, gore, str. 39, „Nepristrastan” sud.
64
U krivičnim predmetima u kojima učestvuju maloletnici,
moraju biti osnovani specijalni sudovi koji će posvetiti punu
pažnju toj činjenici, vodeći računa o svim hendikepima s
kojima su suočeni ti optuženi i shodno tome prilagoditi
postupak (S. C. v. the United Kingdom, st. 27–37).
Okolnosti nekog predmeta mogu nalagati da visoke strane
ugovornice preduzmu pozitivne mere kako bi omogućile
podnosiocu predstavke da delotvorno učestvuje u
postupku – ali je to načelo ipak, kako se čini, ograničeno,
barem u jednom delu, na potrebu da se obezbedi efikasna
komunikacija između klijenta i njegovog advokata, a ne da
se obezbede neke finansijske ili praktične olakšice bolesnom
ili hendikepiranom podnosiocu predstavke ili onome koji je
na neki drugi način doveden u nepovoljan položaj (Liebreich
v. Germany, odl.).
Od lica se traži da na svoj fizički ili neki drugi nedostatak
skrene pažnju veću koje sudi u prvom stepenu i žalbenom
veću ako je reč o kompletnoj žalbi, kako bi omogućio
sudu da izabere najbolji način za obezbeđivanje njegovog
delotvornog učešća (Timergaliyev v. Russia, st. 50–60).
Kada bude obavešteno o teškom fizičkom ili mentalnom
oštećenju, sudsko veće mora zatražiti izveštaj od lekarskog
veštaka kako bi moglo da izvede zaključak o tome u kojoj je
meri podnosilac predstavke spreman da delotvorno učestvuje
u postupku (Timergaliyev).
Optuženi može učestvovati u raspravi i preko videokonferencije,
ali to treba opravdati veoma uverljivim
razlozima (na primer, razlozima bezbednosti). Sistem takođe
treba valjano da funkcioniše i da obezbedi poverljivost
komunikacije između optuženih i njihovih advokata
(Marcello Viola v. Italy, st. 63–77; Golubev v. Russia, odl.).
Kršenja zahteva za delotvorno učešće
Podnosioci predstavke, jedanaestogodišnjaci kojima je
bilo suđeno za ubistvo u redovnom krivičnom postupku, gde
je situaciju otežao prekomerni publicitet oko suđenja, kao i
posttraumatski stresni poremećaj kod podnosilaca predstavke
(T. and V. v. the United Kingdom).
Jedanaestogodišnjak optužen u krivičnom postupku imao
je izvesne duševne smetnje i nije shvatao prirodu postupka niti
je shvatao koliko je važno sve to što se dešava (S. C. v. the United
Kingdom).
Podnosilac predstavke oštećenog sluha nije dobio
mogućnost da koristi slušni aparat u žalbenom postupku; to
je propraćeno propustom njegovih advokata po službenoj
dužnosti da se pojave u raspravi pred apelacionim sudom
(Timergaliyev; ali vidi Stanford).
Generalni direktorat za ljudska prava i vladavinu prava
65
Kada nije bio prekršen zahtev za delotvorno učešće
Podnosilac predstavke oštećenog sluha nije mogao da čuje
neke od dokaza koji su bili izneti na suđenju zbog loše akustike
u sudnici; on je, međutim, sedeo dalje od svedoka, da bi bila
obezbeđena poverljiva razmena uputstava sa advokatom
odbrane (Stanford; ali, vidi Timergaliyev).
Podnosilac predstavke koji je bio pod uticajem
antidepresiva učestvovao je u raspravi, uzimajući u obzir
mogućnost da se slobodno konsultuje sa advokatom (Liebreich,
odl.).
Javna priroda rasprave – prisustvo trećih lica i
medija
Svrha ovog pravila je da se zaštite parničke strane u
građanskom postupku i optuženi u krivičnom postupku
od tajnog suđenja i da se obezbedi veća vidljivost deljenja
pravde, što doprinosi održavanju poverenja društva u
pravosuđe (Axen).
Na osnovu te odredbe mediji mogu da obavljaju svoju
funkciju javnog stražara, koja je takođe zajemčena i članom
10. Konvencije.
To je očigledno kvalifikovano pravo, budući da je član 6.
stav 1. formulisan tako da jasno navodi izuzetke. Međutim,
pretpostavka uvek mora biti u korist javne rasprave, ali
isključenje mora biti strogo naloženo okolnostima samog
predmeta – to je strogi test nužnosti (Campbell and Fell, st.
86–92).
Ako predmet ima puki „tehnički” karakter, to nije dovoljno
dobar razlog da se isključi javnost (Vernes v. France).
U porodičnim predmetima, posebno ako se radi o deci,
od suštinskog je značaja da se stranke i svedoci osećaju
slobodnima da iskreno govore o krajnje ličnim pitanjima bez
straha od znatiželje ili komentarisanja javnosti (B. and P. v.
the United Kingdom, st. 32–49).
Iako disciplinski postupci koji se odvijaju u zatvorima u
većini slučajeva opravdavaju da se rasprava drži in camera,
to ne važi za postupke u kojima se radi o novim krivičnim
optužbama na teret zatvorenika (Campbell and Fell).
Kada unutar zatvora treba da se održi novo krivično suđenje,
vlast mora preduzeti posebne mere kako bi obezbedila da
javnost bude obaveštena o tom suđenju, o tome gde se ono
odvija, kao i o činjenici da javnost ima pravo da prisustvuje
suđenju (Riepan, st. 25–41).
Sem disciplinskih postupaka u zatvorima, nema nijednog
drugog tipa postupka koji po pravilu treba da se odvija in
camera; sud mora individualizovati svoju odluku da isključi
javnost u slučajevima u kojima jedna strana pripada grupi
66
koja je posebno osetljiva na publicitet: opšte pozivanje na
zakonsku odredbu koja, na primer, štiti medicinske tajne
pacijenata nije dovoljno da se isključi javnost u predmetima
u kojima se sudi zbog nesavesnog lečenja, sem ako se može
uspostaviti razumna veza između tog konkretnog predmeta
i statusa podnosioca predstavke kao pripadnika grupe
osetljive na publicitet (Diennet).
Ako u prvom stepenu nije održana javna rasprava, to
ne može biti ispravljeno javnom raspravom u žalbenom
postupku, sem ako žalba nije uložena tamo gde se zahteva
kompletno preispitivanje nadležnosti (Diennet). U isto vreme,
ne postoji pravo na javnu raspravu u žalbenom postupku
ako je rasprava u prvom stepenu bila javna, sem ukoliko je
reč o žalbi koja je uložena u celosti, a ne samo uz pozivanje
na materijalnopravna pitanja (Axen).
Prekršeni zahtevi za javnost rasprave
Javnost je po običaju koji se primenjuje u disciplinskim
postupcima isključena s rasprave protiv jednog lekara, uz
opšte obrazloženje da postoji opasnost od obelodanjivanja
lekarskih tajni, a pritom uopšte nije bila uzeta u obzir činjenica
da se tu radi o načinu zakazivanja pregleda dopisnim putem,
a ne o konkretnom zdravstvenom kartonu bilo kog pacijenta
– odsustvo individualizacije (Diennet); slična situacija javila se
u postupku koji se odnosio na konfiskaciju imovine za koju
je pretpostavljeno da je mafijaškog porekla, pa je postupak
zatvoren za javnost u skladu sa zakonskim odredbama (Bocellari
and Rizza v. Italy).
Suđenje po novoj optužbi protiv osuđenog zatvorenika
održano je zatvoreno za javnost, a vlast nije preduzela nikakve
korake da obavesti javnost o datumu i mestu održavanja tog
suđenja u zatvoru (Riepan).
Rasprava je održana u zatvoru u kome se preduzimaju
pojačane mere bezbednosti; ako je neko iz javnosti želeo da
prisustvuje raspravi, morao je da pribavi dozvolu zatvorskih
vlasti i da pristane na telesni pretres (Hummatov v. Azerbaijan).
Nije prekršen zahtev za održavanje javne rasprave
Rasprava je zatvorena za javnost u porodičnom predmetu
u kome se odlučivalo o tome gde će živeti deca, s obzirom na
potrebu parničkih strana i svedoka da govore o sasvim ličnim
pitanjima (P. and B. v. the United Kingdom).
Disciplinski postupci protiv zatvorenika koji su po pravilu
vođeni in camera, s obzirom na razloge bezbednosti i praktične
razloge zbog kojih bi svaki drugi pristup delovao nepraktično –
pojam nesrazmernog tereta (Campbell and Fell).
U postupku po žalbi o materijalnim pitanjima rasprava je
održana in camera, dok je prvostepena rasprava bila otvorena za
javnost (Axen).
Generalni direktorat za ljudska prava i vladavinu prava
67
Javna priroda odluke
Nijedan sud nije u obavezi da u raspravi otvorenoj za javnost
pročita celu presudu; dovoljno je da objavi pismenu verziju
(Pretto and others).
Odluka mora biti dostupna u sekretarijatu suda da bi se
mogla pročitati (Pretto and others).
Činjenica da je rasprava in camera opravdana sa stanovišta
člana 6. takođe može podrazumevati ograničen pristup
sudskim odlukama koje se donose u tim postupcima, pod
uslovom da postoji dovoljno zaštitnih mehanizama koji
omogućavaju pripadnicima javnosti ad hoc zahteve za pristup
(P. and B.).
Taj zahtev ne podrazumeva nijednu finansijsku ili kakvu
drugu pozitivnu obavezu države da plati pisanu verziju
sudske presude ili da podnosiocu predstavke dostavi pisanu
verziju sudske odluke; podnosilac predstavke je taj koji treba
da ispolji znatnu revnost u svojim naporima da otkrije razloge
sporne odluke, uključujući, u slučaju potrebe, raspitivanje
kod svog advokata ili u sekretarijatu suda (Jodko, odl.).31
31 Vidi takođe, gore, str. 26, Procesne prepreke: rokovi, sudski troškovi,
nadležnost i druge formalnosti.
Primer kršenja zahteva za javnu prirodu odluke
– na sudu je pročitan samo dispozitiv odluke na javnom
ročištu, a cela pisana verzija presude (sa obrazloženjem)
docnije je dostavljena samo strankama; javnost nije imala
mogućnost pristupa arhivi sekretarijata suda (Ryakib
Biryukov v. Russia).
Primeri nekršenja zahteva o dostupnosti odluke javnosti
– presuda nije pročitana na kasacionom sudu na javnoj
raspravi (Pretto and others);
– ograničen pristup javnosti odluci suda u predmetu o
starateljstvu nad detetom i detetovom boravištu, ali su
sudovi bili ovlašćeni da na zahtev dopuste uvid u odluku
jednom pripadniku javnosti koji je imao interes da sazna
sadržaj odluke (P. and B.);
– u zatvor u kome je boravio podnosilac predstavke na
izdržavanju kazne nije dostavljena pisana verzija sudske
presude zbog toga što je utvrđeno da on nije preduzeo
nijedan korak da bi pribavio tu odluku (Jodko, odl.).
68
Specifičnosti „pravičnosti” u krivičnom postupku
Iako se u jurisprudenciji Suda takođe, što je pomalo
zbunjujuće, podjednako koriste izrazi “policijsko podsticanje”
i “podsticanje” u jednom istom predmetu, očigledno je da
među njima postoji suštinska razlika i u smislu pravnog
statusa dela (policijsko podsticanje je u vezi s podsticanjem
na krivično delo u kontekstu zvanične istrage) i u smislu
činjenica: ponuda mita može predstavljati podsticanje, ali
ona ne mora nužno značiti i postavljanje zamke, odnosno
hvatanje u zamku (Milinienė v. Lithuania, st. 35–41).
Policijsko podsticanje je prvi put razmatrano u predmetu
Teixeira de Castro i od samog početka se smatralo da ono
lišava lice prava na pravično suđenje (stav 39). Taj stav je
od početka bio kategoričan. Pojam policijskog podsticanja
docnije je definisan u predmetu Ramanauskas (stav 55) kao
pojava do koje dolazi kada se državni organi ne ograniče na
istragu krivične aktivnosti na jedan suštinski pasivan način,
već vrše uticaj na lice koje je predmet njihove istrage kako
bi ga podstakli da počini krivično delo koje inače ne bi bilo
počinjeno, e da bi na taj način prikupili dokaze i pokrenuli
gonjenje.
Rezime
Postoje tri problemske oblasti od kojih se sastoje dodatni
zahtevi za „pravičnošću” u krivičnim predmetima:
– odbrana od provociranja na izvršenje krivičnih dela
(Ramanauskas);
– pravo na ćutanje i na imunitet od samooptuživanja
(Saunders);
– pravo svakog lica da ne bude proterano ili izručeno u
zemlju u kojoj može biti suočeno s flagrantnim kršenjem
prava na pravično suđenje (Mamatkulov and Askarov).
Odbrana ukazivanjem na policijsko
provociranje na vršenje krivičnih dela
U praksi Suda koristi se termin entrapment (hvatanje u
zamku) (Khudobin v. Russia, st. 128–137) podjednako koliko
i izraz policijsko podsticanje ili policijsko provociranje
(Ramanauskas) – ovaj drugi termin proistekao je iz francuskog
izraza provocation policière (Teixeira de Castro v. Portugal, st.
34–39) – ali se ta dva izraza, po svemu sudeći, tumače kao
sinonimi u smislu Konvencije.
Generalni direktorat za ljudska prava i vladavinu prava
69
U predmetu Khudobin, Sud je sem toga ocenio da svi dokazi
koji su prikupljeni policijskim podsticanjem moraju biti
isključeni (st. 133–135; vidi, nasuprot tome, uobičajeniji,
mnogo rezervisaniji pristup prihvatljivosti drugih tipova
dokaza koji nisu valjano prikupljeni u predmetu Schenk,
Khan i Bykov v. Russia [GC], st. 88–105.
Iako u praksi Suda nije izričito rečeno da je osuda primenom
metoda policijskog podsticanja pogrešna, to se može svrstati
u jedno od retkih kršenja zahteva za „pravičnošću” u kojem
je Sud dosuđivao i naknadu za materijalnu štetu (gubitak
zarade) pored naknade za nematerijalnu štetu po članu 41.
(Ramanauskas, st. 87–88).
Odbrana ukazivanjem na policijsko provociranje apsolutna
je po svojoj prirodi, budući da čak i javnost koja je
zainteresovana za borbu protiv organizovanog kriminala,
krijumčarenja droge ili korupcije ne može opravdati
osuđujuću presudu zasnovanu na dokazima koji su dobijeni
metodima policijskog podsticanja na vršenje krivičnog dela
(Teixeira de Castro, stav 36; Ramanauskas, st. 49–54).
Početni pristup koji je Sud prihvatio u ispitivanju slučajeva
policijskog podsticanja, odnosno provociranja, odlikuje se
kombinovanim testom koji sadrži subjektivne elemente
– postavlja se pitanje da li je podnosilac predstavke bio
predisponiran da počini krivično delo pre intervencije tajnih
agenata, čime se težište prebacuje na razvoj subjektivne
predispozicije lica koje je bilo meta u datoj operaciji pod
uticajem tajne istrage – kao i objektivne elemente, takve kao
što je odsustvo sudskog nadzora nad istragom i propust
policije da istragu vodi na suštinski pasivan način (Teixeira
de Castro, st. 36–39).
Od presude u predmetu Ramanauskas (stav 56) čini se da je
subjektivni test u potpunosti i jednom za svagda odbačen,
budući da je Sud smatrao da nije od značaja da li je lice koje
je bilo na meti policijske operacije imalo latentnu krivičnu
nameru (da li je bilo predisponirano) pre intervencije
agenata, relevantni element jeste to da li je to lice počelo da
postupa u skladu sa svojom latentnom krivičnom namerom
pre no što je istraga započeta. Prema tome, ovde nema razlike
između stvaranja krivične namere koje ranije nije bilo i
izlaganja latentnoj već ranije postojećoj krivičnoj nameri, pa
je zahvaljujući tome ovaj pristup Suda suštinski objektivan.
U predmetu Bannikova v. Russia (st. 66–79) Sud je predložio
test iz dva koraka, koji se sastoji od sledećeg: a) suštinskog
elementa (uz objektivni pristup) gde relevantno pitanje
glasi da li su državni agenti ostali u granicama „suštinski
pasivnog” ponašanja ili su prekoračili te granice i b)
procesnog elementa, gde se postavlja pitanje da li je
podnositeljka predstavke mogla da pokrene pitanje
policijskog provociranja na izvršenje krivičnog dela
70
delotvorno u postupku pred domaćim sudovima i na koji su
način domaći sudovi postupili prema tom zahtevu.
Primeri policijskog provociranja na izvršenje krivičnog
dela
Istraga bez ikakvog nadzora u kojoj su dvojica policajaca
pribavila manju količinu droge od podnosioca predstavke koji
pre toga nije imao nikakav krivični dosije, bez ikakvog valjanog
policijskog razloga za organizovanje cele operacije (Teixeira de
Castro).
Osuđujuća presuda po optužnici za delo u vezi s narkoticima
koja je postignuta pomoću apela na humane instinkte
podnosioca predstavke (Vanyan).
Bez valjanog policijskog razloga za pokretanje istrage,
podnosilac predstavke je bio slučajna, a ne unapred utvrđena
meta operacije kupovine droge (Khudobin).
Domaći sudovi nisu pridali značaj ulozi koju je u operaciji
istrage imao tajni doušnik; on je podstakao podmićivanje
podnosioca predstavke, inače tužioca, pre no što je o tome
obavestio vlasti da bi potom dobio dozvolu za rad kao agent
(Ramanauskas, ali vidi Milinienė).
„Suštinski” element analize vodi ka tome da Sud preispita
činjenice i okolnosti predmeta kao i kvalitet unutrašnjopravne
osnove kojom se uređuju tajne policijske operacije. Posledica
objektivnog pristupa Suda jeste prilično komplikovana
kumulativna analiza raznih elemenata koji spadaju u
istraživanje činjenica i okolnosti – treba se usredsrediti na
to da li su organi vlasti svojim postupcima izazvali opasnost
da svako obično razumno lice može da počini krivično delo
pod uticajem istrage o kojoj je reč – kao i strože normativno
ispitivanje da bi se sprečile vlasti da koriste nepropisne
metode koji mogu dovesti do policijske provokacije na
izvršenje krivičnog dela, što zahteva aktivniju ulogu
domaćih sudova u zaštiti od takvog ponašanja (Ramanauskas,
st. 49–74; Bannikova). Najrelevantniji elementi koje u tom
smislu treba uzeti u obzir su sledeći:
– da li su se specijalne aktivnosti tajnih agenata koje su
za posledicu imale izvršenje krivičnog dela odvijale pod
valjanim nadzorom, po mogućstvu pod nadzorom sudije
(Teixeira de Castro, st. 37–38);
– da li su organi vlasti imali dobar policijski osnov za
započinjanje istrage, kao što je postojanje određene,
prethodno jasno utvrđene, a ne slučajne mete (Khudobin,
stav 134) i, povrh toga, da li su imali informacije koje su
im davale solidan osnov za sumnju da je meta umešana
u kriminal (Teixeira de Castro, st. 37–38);
– da li je meta počela da izvršava krivična dela – što bi
na kraju sve postalo deo dokaznog materijala protiv
nje – pre intervencije organa vlasti (Eurofinacom v.
France, odl.);
Generalni direktorat za ljudska prava i vladavinu prava
71
– da li su organi vlasti ostali suštinski pasivni tokom
istrage – što treba ustanoviti pre svega na osnovu
sagledavanja činjeničnih razmera umešanosti organa
vlasti (Ramanauskas, stav 71);
– ako su organi vlasti koristili doušnika kao agenta tokom
istrage, da li oni preuzimaju odgovornost za motive i
akcije tog lica kako bi sprečili privatizaciju cele operacije
(Ramanauskas, st. 62–65);
– ako doušnik preuzme inicijativu obraćajući se organima
vlasti tvrdnjama o navodnoj sklonosti mete ka kriminalu,
neophodna je valjana provera da bi se utvrdilo ima li
doušnik neke skrivene motive (Milinienė, st. 37–41);
– kada se koristi tajni doušnik, treba temeljno ispitati
celokupnu činjeničnu pozadinu, vraćajući se na sam
početak krivičnog poduhvata, bez obzira na fazu zvanične
intervencije države u tom trenutku; iako je utvrđeno da
vlasti ne mogu ex post facto koristiti rezultate privatnog
podsticaja na izvršenje krivičnog dela (Ramanauskas, st.
62–65), ipak nije jasno šta su dopustive razmere akcija
podsticanja koje preduzme tajni doušnik u početnoj fazi
pre intervencije vlasti, kao i da li se te dopustive razmere
razlikuju (recimo po tome što su manje krute) od onih
koje su dopuštene u istragama koje se vode bez učešća
doušnika (Milinienė, st. 37–41);
– da li su vlasti ostale suštinski pasivne može se utvrditi
i uzimanjem u obzir činjenice da u vršenju pritiska nisu
primenjivale nedolične metode, kao što su:
* otvoreno grubo podsticanje na izvršenje krivičnog
dela (Ramanauskas, stav 67);
* pozivanje na humane instinkte (Vanyan, st. 46–47);
* podsticaji čija je glavna svrha da se dobije dokazni
materijal za teže krivično delo koje će se licu staviti
na teret (Vanyan); i, moguće je,
* obećanja neverovatno velike dobiti;
– kada se licu koje je meta jedne takve operacije nude
konkretni podsticaji neophodni za izvršenje krivičnog
dela – kao što je nuđenje novca da bi se snimio čin
primanja mita – sama po sebi ne predstavlja kršenje
zahteva za suštinski pasivnim stavom u istrazi (Milinienė,
st. 37–41).
– ako se gore navedeni „suštinski” element analize pokaže
nepotpunim (Bannikova), tek tada Sud može da se lati
„procesne” analize mogućnosti podnosioca predstavke
da se pozove na odbranu od policijske provokacije radi
navođenja na krivično delo pred domaćim sudovima i
pritom mora uzeti u obzir sledeće relevantne aspekte:
72
* podnosilac predstavke mora imati pravo po
domaćim zakonima da pokrene pitanje „zamke”
koja mu je postavljena, čineći to pred sudom, bilo
izražavanjem primedaba, bilo kroz afirmativnu
odbranu ili na neki drugi način (Ramanauskas, stav
69); domaći sudovi moraju veoma brižljivo analizirati
celokupan materijal u predmetu da bi isključili
dokaze koji su pribavljeni provokacijom (Khudobin,
st. 133–135);
– podnosilac predstavke je taj koji treba da se pozove
na prima facie odbranu od „provokacije i navođenja”
na izvršenje krivičnog dela (Khudobin, stav 69); teret
dokazivanja tada prelazi na tužilaštvo koje treba da parira
navodima podnosioca predstavke (Ramanauskas, stav 70);
– tužilaštvo je dužno da poštuje visoki standard
dokazivanja kako bi dokazalo da su navodi podnosioca
predstavke o operaciji policijske provokacije u potpunosti
neverovatni; u slučaju da postoji sumnja, domaći sudovi
moraju izvesti zaključke koji nisu jasno precizirani
(Ramanauskas, stav 70), ali koji verovatno polaze od
izvesne pretpostavke da je podmetanja i provokacije bilo
onda kada su takvi zaključci u dovoljnoj meri potkrepljeni
prima facie argumentacijom podnosioca predstavke; čini
se da je standard dokazivanja za tužilaštvo u jednoj takvoj
situaciji malo iznad razumne sumnje ili, u najmanju ruku,
jasnog i uverljivog dokaza.
Primeri slučajeva u kojima nije postojala policijska
provokacija i navođenje
Vlast je imala valjane razloge da posumnja da je podnosilac
predstavke umešan u operaciju i na njega nije vršen pritisak da
obavi „posao” krijumčarenja droge u kontekstu istrage koja se
odvijala pod propisnim nadzorom (Sequiera, odl.).
Ponude policijskih istražitelja u vezi s protivzakonitim
uslugama prostitutki koje je reklamirala kompanija podnosilac
predstavke predstavljale su samo jedan deo dokaznog
materijala protiv te kompanije; štaviše, te ponude su učinjene
pošto je optužena kompanija već preduzela korake za
izvršenje krivičnih dela zbog kojih je docnije bila izložena
krivičnopravnom gonjenju (Eurofinacom, odl.).
Mito koji je prihvatio sudija od tajnog doušnika koji se
pretvarao da je agent, s obzirom na dobar policijski osnov za
pokretanje tog tipa istrage: naime, doušnik se prvo požalio
da podnosilac predstavke traži mito, posle čega je usledila
propisna istraga kako bi se utvrdilo da doušnik možda nema
neke skrivene motive, a potom je preduzeta istraga pod
nadzorom – iako ju je organizovalo tužilaštvo, a ne sud;
podnosilac predstavke je tokom suđenja mogao da se pozove
na odbranu od policijske provokacije (Milinienė, ali vidi predmet
Ramanauskas).
Policijski doušnik se „pridružio” i učestvovao u kupovini
droge u situaciji kada je vlast već imala snimljene prethodne
razgovore podnosioca predstavke s trećim licem o planiranoj
kupoprodaji i imajući na umu temeljnu istragu navoda o
policijskoj provokaciji pred domaćim sudovima (Bannikova).
Generalni direktorat za ljudska prava i vladavinu prava
73
Pravo na ćutanje i zaštita od samooptuživanja; priznanje pod prinudom
Standard dokazivanja koji se zahteva od tužilaštva da bi se
dokazala krivica optuženoga u krivičnom postupku mora,
po pravilu, biti izvan razumne sumnje (Barberà, Messegué
and Jabardo).
Pravo na ćutanje podudara se s pretpostavkom nevinosti
po članu 6. stav 2. Neki slučajevi su razmatrani upravo pod
tim zaglavljem (Salabiaku v. France, st. 26–30), a većina ostalih
slučajeva razmatrana je shodno prvom stavu člana 6. (Funke
v. France, st. 41–45).
Doktrina četvrte instance (četvrtog stepena) ne dopušta, po
pravilu, preispitivanje po članu 6. prihvatljivosti dokaznog
materijala (Schenk), sem u izuzetnim slučajevima, kao što su
oni u kojima se radi o provociranju na izvršenje krivičnog
dela32 ili očigledno proizvoljno prihvatanje dokaza od strane
domaćih sudova (Osmanağaoğlu v. Turkey, st. 47–52).
Iako se u praksi Suda retko prećutno ukazuje na to da je
pravo na pravično suđenje po članu 6. neuslovljeno pravo,
32 Vidi gore, str. 58, Odbrana ukazivanjem na policijsku provokacijua
na izvršenje krivičnog dela.
Opšta načela
Pravo na ćutanje i pravo svakog lica na imunitet od
samooptuživanja po članu 6. stav 1. sprečava tužilaštvo
da pribavi dokaze tako što će kršiti volju optuženoga da
ne svedoči protiv sebe samog. Pravo na ćutanje ne može
se ograničiti samo na neposredno priznanje prestupa već
na svaku izjavu koja bi docnije mogla biti iskorišćena u
krivičnom postupku u prilog argumentaciji tužilaštva
(Aleksandr Zaichenko v. Russia, st. 52–60).
Praksa Suda ukazuje na tri glavna tipa situacija u kojima je
zabeleženo kršenje volje optuženih lica koja su odlučila da
ne svedoče: a) obaveza svedočenja nametnuta zakonom pod
pretnjom kazne (Saunders); ta kategorija takođe obuhvata
i nepravilno prebacivanje tereta dokazivanja kada se od
optuženoga traži da dokaže svoju nevinost; b) prinuda,
koja može biti fizička (Jalloh v. Germany, st. 103–123; Ashot
Harutyunyan, st. 58–66) ili psihološka (Gäfgen v. Germany,
st. 169–188) i c) prinuda pomoću prevare kada se koriste
tehnike prikrivene, odnosno tajne istrage (Allan v. the United
Kingdom, st. 45–53).
74
stvarni pristup koji Sud koristi – barem pod zaglavljem prava
na ćutanje – znatno je uslovljeniji, tako što obično nalaže
test kako bi se utvrdilo da li je prekršena ili nije prekršena
suština tog prava. Na osnovu te analize suštine prava, ono
što predstavlja pravično suđenje ne može biti predmet jednog
jedinog nepromenljivog pravila, već u izvesnoj meri zavisi od
okolnosti svakog konkretnog slučaja. Posledica toga je to što
je ponekad potreban sui generis test srazmernosti, posebno
kada je reč o manjim prestupima, da bi se opravdao zaključak
po kome u datom slučaju nije prekršen član 6. (O’Halloran
and Francis).
Test suštine prava koristi tri glavna merila pomoću kojih
se utvrđuje da li su prinuda ili kršenje volje optuženog
dopustivi prema članu 6: a) priroda i stepen prinude koji su
primenjeni za pribavljanje dokaza, b) težina javnog interesa
u datoj istrazi i kažnjavanja krivičnog dela o kome je reč i c)
postojanje bilo kakvih relevantnih zaštitnih mehanizama u
samom postupku i način na koji se koristi bilo koji materijal
koji se na taj način pribavi (Jalloh, stav 117).
Opšte pravilo je da dokazi pribavljeni pod prinudom ne
smeju imati presudnu ili bitnu težinu u postupku izgradnje
osuđujuće presude (Saunders). Prihvatanje dopunskih ili
nesuštinskih dokaza – sem tamo gde je reč o dokazima
pribavljenim zlostavljanjem – ne mora nalagati donošenje
zaključka o povredi člana 6, čak i ako je reč o dokazima koji
su pribavljeni kršenjem unutrašnjih prava (Khan, st. 35–37)
ili autonomnih zahteva po Konvenciji (Gäfgen).33
Dokazi dobijeni mučenjem nisu prihvatljivi ni pod kakvim
okolnostima, čak i ako ti dokazi nisu presudni ili ključni
dokazi protiv optuženog, ako je Sud ustanovio činjenicu
mučenja (Yusuf Gezer v. Turkey, st. 40–45). Međutim, član
6. ne nalaže uvek da se isključe dokazi dobijeni protivno
volji optuženog, ako je prinuda bila samo labavo povezana
sa optužujućim dokazima na kojima se temelji osuđujuća
presuda. Tako, na primer, korišćenje materijalnih dokaza koje
je policija otkrila pomoću informacija dobijenih pretnjama
mučenjem nije, kako je ocenjeno, protivna članu 6. stav 1. u
predmetu u kome je optuženi, suočen s težinom svih dokaza
koji su protiv njega predočeni, još jednom priznao krivicu u
postupku pred domaćim sudovima u kasnijoj fazi postupka,
a prinuda nije bila korišćena da bi se dokazala krivica, već
da bi se spasla žrtva zločina (Gäfgen).
Nije jasno da li policija uvek mora da upozori osumnjičenog
na njegovo pravo na ćutanje. Čini se da je formalno
upozorenje potrebno pre prvog saslušanja, kada ima izgleda
da lice koje je saslušavano postane osumnjičeni, a saslušanje
se odvija u stresnoj ili zastrašujućoj situaciji, bez prisustva
advokata. S obzirom na takve mehanizme zaštite, potonje
33 Vidi više o ovoj temi dole, na str. 66, Intruzivni metodi istrage.
Generalni direktorat za ljudska prava i vladavinu prava
75
odricanje od prava na ćutanje nije ni od kakvog značaja
(Aleksandr Zaichenko v. Russia, st. 52–60).
Kada se osuđujuća presuda zasniva na svedočenju
dobijenom od jednog suoptuženog – a to podrazumeva
teško kršenje njegovog prava na ćutanje – to može poremetiti
„pravičnost” postupka u odnosu na drugog optuženog
(Lutsenko v. Ukraine, st. 44–53).
Obaveze propisane zakonom
Konvencija, uključujući članove 3, 5. i 6, dopušta postojanje
zakona koji uvode obične građanske obaveze. Na primer:
obavestiti policiju o svome identitetu (Vasileva v. Denmark, st.
32–43) – što je dodatno podržano obavezom podvrgavanja
hapšenju bez opiranja i dovođenja u pitanje autoriteta
policije, obaveza je koja, ako se prekrši, može imati i
negativne posledice po pritužbe podnosioca predstavke u
vezi s primenom sile po osnovu člana 3. (Berlinski v. Poland,
st. 59–65): prijaviti prihode poreskim organima (Allen v. the
United Kingdom, odl.) ili dati iskaz na suđenju u svojstvu
svedoka (Serves v. France, st. 43–47).
Iako činjeničke i pravne pretpostavke, kao što su one koje
se nameću zakonima o striktnoj odgovornosti, postoje u
većini pravnih sistema, one moraju imati razumne granice
(Salabiaku).
Pod prvim zaglavljem koje se odnosi na dopustivu prinudu ili
test opresije – to jest na prirodu i stepen prinude – više pažnje
treba posvetiti slučajevima u kojima postoji neposredna
prinuda, kao što je rizik od plaćanja novčane kazne ako
se lice ne odazove pozivu na svedočenje (O’Halloran and
Francis, stav 57).
Nešto širi manevarski prostor po članu 6. postoji tamo gde
je policija imala zakonom ograničen obim dejstva kada je
zatražila od potencijalnog osumnjičenog da iznese precizne
informacije, kao što je davanje informacije o identitetu vozača
(O’Halloran and Francis, stav 58); obrnuta situacija postojala
je u slučaju u kome je od podnosioca predstavke zatraženo
da dostavi dokumente „koji bi na bilo koji način mogli biti
od interesa za istražitelje” (Funke, stav 30), gde je državi
ostavljen manji manevarski prostor.
Na osnovu drugog elementa testa – razlozi javnog interesa
– posebno treba naglasiti težinu prestupa koji je predmet
istrage i prirodu i obim kazne koja je za to delo zaprećena,
tako da, što je blaža zaprećena kazna, to može biti dopušteno
više prinude po članu 6. (O’Halloran and Francis, stav 58); u
isto vreme, ako je izrečena novčana kazna van konteksta
krivičnog postupka koji je u osnovi svega, onda čak ni
beznačajna novčana kazna ne može sprečiti donošenje
zaključka o kršenju člana 6. (Funke), bez obzira na konačno
76
oslobađanje od prvobitnih optužbi (Shannon v. the United
Kingdom, st. 26–40).
Kada je reč o težim krivičnim delima, iako građanska
obaveza pojavljivanja na suđenju i davanje iskaza u svojstvu
svedoka može biti nametnuta radi valjanog sprovođenja
pravde (Serves v. France, st. 43–47), vlast, po pravilu, ne bi
trebalo da očekuje saradnju optuženog (Funke; Shannon, st.
32–41), sem kada je reč o lakšim krivičnim delima (O’Halloran
and Francis).
Kršenje imuniteta od samooptuživanja u kontekstu
zakonom utvrđenih obaveza
Podnosioci predstavke su osuđeni da plate novčanu kaznu
zbog toga što nisu dostavili razne finansijske izveštaje (Funke),
nisu dostavili dokumente koji svedoče o njihovim ulaganjima
(J. B. v. Switzerland), nisu dali iskaz istražitelju (Shannon), iako su
te kazne bile izrečene van konteksta krivičnog postupka koji je
vođen protiv njih zbog pronevera i iako su bile beznačajne po
vrednosti, i bez obzira na konačno oslobađanje od prvobitnih
optužbi (Shannon).
Podnosilac predstavke je bio pravno obavezan da sarađuje
u vladinoj istrazi o poslovnim potezima kompanije i docnije je
osuđen za proneveru uz znatno oslanjanje na iskaze koje je on u
toj istrazi dao (Saunders).
Prebacivanje tereta dokazivanja: obaveza vlasnika vozila
koje je učestvovalo u isaobraćajnom udesu da obelodani
identitet vozača koji je bio počinilac udesa i koji je udario pešaka
i pobegao (Telfner; vidi, međutim O’Halloran and Francis).
Praksa Suda u vezi s dopustivom prinudom prilično je
komplikovana upravo kada je reč o blažim prestupima, kao
što su saobraćajni prekršaji, gde je raznim vidovima javnog
interesa – na primer, potrebi da se osigura javna bezbednost
tako što će se sprečiti prekomerna brzina vožnje – ponekad
pridavan veći značaj, pa je dopušteno gotovo potpuno
prebacivanje tereta dokazivanja na optuženog (O’Halloran
and Francis); u nekim drugim situacijama takvo prebacivanje
tereta dokazivanja nije bilo opravdano (Telfner v. Austria, st.
15–20).
U kontekstu trećeg elementa testa, primenljivih proceduralnih
jemstava, glavno merilo jeste ono koje će ukazati na to da
li je svedočenje bilo od presudnog i ključnog značaja za
utvrđivanje krivice optuženog (Saunders).
Uvek će više pažnje i pomnija analiza biti posvećena
krivičnim delima striktne odgovornosti nego onim delima
u kojima ne postoje „automatske” pretpostavke (O’Halloran
and Francis, stav 59; Salabiaku).
Predvidljivost pravnog režima koja čini da svedočenje bude
obavezno – na osnovu koje je zaključeno da je lice koje je
kupilo vozilo, u izvesnom smislu, trenutkom kupovine
pristalo na obavezu svedočenja u vezi s nekim saobraćajnim
prekršajem u kome to vozilo bude učestvovalo – takođe
je pomenuta kao relevantan činilac zahvaljujući kome je
Generalni direktorat za ljudska prava i vladavinu prava
77
dopušteno uvesti obavezu svedočenja (O’Halloran and
Francis, st. 57–62), iako je teško shvatiti kako, u slučaju
nekog težeg krivičnog dela, kao što je ubistvo ili bilo kakvo
delo protiv drugog lica, ta veza između vlasništva nad
upotrebljenim oružjem i pravne obaveze svedočenja uopšte
može da se održi.
U slučajevima u kojima se postupci optuženoga mogu
okvalifikovati kao čitav niz različitih krivičnih dela, mada
su ta dela među sobom povezana, dopušteno je prebaciti
teret dokazivanja kada je reč o sekundarnom krivičnom
delu: ako je van razumne sumnje dokazano da je optuženi
izvršio primarno krivično delo i ako pretpostavka u odnosu
na sekundarno krivično delo nije nesporna (Salabiaku).
Dopušteno je da se zakonom prebaci teret dokazivanja u
odnosu na razne postupke in rem koji su usmereni protiv
imovine, a ne protiv lica, tako što će se tražiti dokaz
legitimnosti izvora imovine u kontekstu osuđujuće presude
za krivično delo kao što je trgovina drogom (Phillips v. the
United Kingdom, st. 40–47) ili kada se protiv lica osumnjičenost
za pripadnost mafiji primenjuju upravne mere (Riela v. Italy,
odl.) dokle god je standard dokazivanja za to lice blaži od
standarda dokazivanja „van razumne sumnje” – kao što je
ravnoteža verovatnosti (prevaga dokaza).
Pored toga, dopustivo je da sudija ostavi porotnicima
mogućnost da izvuku negativne zaključke iz ćutanja
optuženog u sklopu razloga kojima bi se podržala osuđujuća
presuda, pod uslovom da isti sudija takođe instruira porotu
o svim prethodnim procesnim koracima koji bi mogli da joj
pruže uvid u to da li su razlozi za ćutanje optuženog zaista
autentični (Beckles v. the United Kingdom, st. 57–66).
Nije bilo kršenja imuniteta od samooptuživanja u
kontekstu obaveza utvrđenih zakonom
Pravna obaveza vlasnika vozila koji su fotografisani
radarskim uređajem da obelodane podatke o vozaču u vreme
prebrze vožnje ili im, ukoliko ne obelodane te podatke, preti
novčana kazna; vodilo se računa o blažoj prirodi prestupa i
manjem iznosu zaprećene kazne, interesu javnosti za osiguranje
bezbednosti saobraćaja i činjenici da je u trenutku kupovine
vozila bilo mogućno predvideti primenu regulatornog režima
koji će uvesti obavezu svedočenja (O’Halloran and Francis; vidi,
međutim, Telfner).
Novčana kazna izrečena vlasniku vozila koje je prekoračilo
dozvoljenu brzinu zbog toga što je naveo istražitelje na
pogrešan put navodeći kao podatke o vozaču u trenutku
izvršenja dela podatke nepostojećeg lica – bez pretpostavki
u odnosu na samog podnosioca predstavke u pogledu
prekoračenja brzine (Weh).
Kazna izrečena svedoku zbog toga što je odbio da svedoči
na krivičnom suđenju trećem licu, opravdana iz razloga dobrog
obavljanja pravosudne funkcije (Serves).
78
Prebacivanje tereta dokazivanja na podnosioca predstavke
koji je na aerodromu uhvaćen s paketom droge u odnosu na
mens rea krivičnog dela krijumčarenja i uvoza (sekundarna dela),
pod uslovom da su actus reus i mens rea posedovanja droge (što
je primarno delo) dokazani van razumne sumnje, i s obzirom na
to da zakonska pretpostavka u odnosu na sekundarna dela nije
bila nesporna (Salabiaku).
Delimično prebacivanje tereta dokazivanja na optuženoga
radi izračunavanja iznosa vrednosti konfiskovane imovine u
predmetu koji se odnosio na krijumčarenje droge (Grayson and
Barnham v. the United Kingdom); ili zahtev upućen osuđenom
trgovcu drogom da dokaže legitimnost izvora imovine kako bi
se utvrdio iznos za naknadu (Phillips).
Zakonska ograničenja kada je reč o pristupu advokatu u
veoma ranim fazama postupka, kao što je faza koja nastupi
neposredno po hapšenju, mogu imati za posledicu kršenje
člana 6. st. 1. i 3c tamo gde su iz ćutanja optuženog izvedeni
negativni zaključci, što je za ishod imalo osuđujuću presudu
za optuženog koji nije imao pravnog zastupnika (John Murray
v. the United Kingdom, st. 44–58 and st. 62–70).34
Intruzivni metodi istrage
Već po tradiciji, Sud stoji na stanovištu da dokazi koji su
pribavljeni pod prinudom ne smeju imati odlučujući ili
presudni značaj u sklapanju osuđujuće presude (Saunders, st.
34 Vidi takođe dole, str. 88, Pravno zastupanje ili samostalna odbrana.
67–76).35 Poslednjih godina, međutim, Sud je sklon da smatra
kako čak i prihvatanje dopunskih ili nebitnih dokaza može
diskreditovati ukupnu „pravičnost” postupka dokle god su
ti dokazi pribavljeni zlostavljanjem u smislu člana 3. (Levinta
v. Moldova, st. 101–106). U takvim slučajevima nebitno je da
li je dokaz bio ključni ili odlučujući za osuđujuću presudu
(Ashot Harutyunyan, st. 58–66).
Sem strožeg pristupa prihvatanju okrivljujućih dokaza
pribavljenih zlostavljanjem, sudska praksa ne ukazuje
na neku suštinsku razliku između stepena zaštite kada
je prinuda rezultat obaveza propisanih zakonom (vidi
gornji odeljak) i praktične prinude koja je rezultat primene
intruzivnih metoda istrage (O’Halloran and Francis, stav 54).
Ponašanje vlasti koje je u velikoj meri intruzivno ne mora
nužno predstavljati kršenje imuniteta od samooptuživanja,
ako postoji dobar policijski osnov za to i ako se ne radi o
zlim namerama, kao i dokle god postupci o kojima je reč ne
predstavljaju najteži oblik kršenja člana 3. – mučenje – čak
i ako mogu predstavljati blaži oblik zlostavljanja (Jalloh, st.
103–123; vidi, takođe Bogumil v. Portugal, st. 43–50).
Kršenje pravičnosti može biti ustanovljeno ne samo tamo gde
su na domaćem nivou dokazane činjenice zlostavljanja (ili je
35 Vidi takođe gore, str. 61.
Generalni direktorat za ljudska prava i vladavinu prava
79
to učinio Sud svojom zasebnom analizom) već i tamo gde u
postupku pred domaćim sudovima nije odbačena ozbiljna
sumnja da je bilo zlostavljanja (Gladyshev v. Russia, st. 76–80).
Po članu 6. može biti dopušten izvestan stepen fizičke prinude
da bi se pribavili materijalni ili „stvarni” dokazi, ako ti dokazi
postoje nezavisno od volje optuženog – kao što je urin, prst,
glas, vlas, uzorak tkiva za analizu DNK – ali nije dopušteno
„izvlačiti” priznanje ili dokumentarne (materijalne) dokaze u
dovoljnoj meri ozbiljnim narušavanjem fizičke autonomnosti
optuženog (Jalloh, st. 103–123).
Kod „izvlačenja” materijalnih dokaza, kao što je droga,
protivno volji osumnjičenog, medicinski razlozi i medicinske
procedure za taj postupak moraju preovladati nad
policijskim osnovama kako bi se sve odvijalo u skladu sa
članom 6. (Bogumil).
Kršenja imuniteta od samooptuživanja u kontekstu
intruzivnih metoda istrage
Prisilno davanje emetika (sredstava za povraćanje)
podnosiocu predstavke da bi se pribavili materijalni dokazi
krivičnog dela – droge – ispumpavanjem stomaka, na način
koji je i sam po sebi takođe bio prekršaj člana 3. (Jalloh; vidi,
međutim i Bogumil).
Negativni zaključci koje je porota izvukla iz ćutanja
optuženog kao jedan od razloga zbog kojih je on bio osuđen,
s obzirom na činjenicu da je sudija propustio da izda poroti
uputstva o izvesnim procesnim koracima preduzetim pre
suđenja koji bi omogućili porotnicima da sagledaju da su razlozi
za ćutanje optuženog bili istinski (Beckles; vidi, međutim, i noviji
stav prema dokazima koji nisu presudni u slučaju Gäfgen).
Negativni zaključci izvedeni iz ćutanja optuženog koji
tokom početnog saslušanja, neposredno po hapšenju, nije imao
pravnog zastupnika, a koje je docnije korišćeno kao osnova za
osuđujuću presudu (John Murray).
Priznanje dobijeno neposredno po hapšenju u okolnostima
zastrašivanja i bez prava na pristup advokatu (Magee v. the
United Kingdom).
Priznanje dobijeno od svedoka u odsustvu advokata i
potonja osuđujuća presuda na toj osnovi (Shabelnik).
Osuđujuća presuda zasnovana na izjavi koju je „pod
zakletvom” dao svedok u policijskom pritvoru, bez pravne
pomoći i bez propisnog upozorenja u vezi s pravom na ćutanje
(Brusco).
Korišćenje tajnog doušnika koji se infiltrirao kao zatvorenik,
„cimer” u ćeliju podnosioca predstavke zadržanog u istražnom
pritvoru radi pribavljanja dokaza o pljački koju je navodno
počinio, s obzirom na to da je većina priznanja podnosioca
predstavke bila isprovocirana upornim ispitivanjem za koje
je doušnik unapred dobio uputstva od istražitelja (Allan;
vidi, međutim, Bykov za manje stroge standarde kada je van
konteksta zatvora primenjeno slično lukavstvo).
80
Član 6. ne dopušta da se kao dokazni materijal koristi
priznanje dobijeno tokom saslušanja sprovedenog u
okolnostima zastrašivanja neposredno po hapšenju ili
u situaciji kada je optuženom bio onemogućen pristup
advokatu (John Murray), sem u slučaju da optuženi nisu
uložili razumne napore/ispoljili znatnu budnost ne bi li
saznali svoja proceduralna prava kada su davali priznanje
(Zhelezov v. Russia, odl.; Latimer v. the United Kingdom, odl.) 36
Nije uvek sasvim jasno da li se neko lice ispituje kao svedok
ili kao osumnjičeni zato što osumnjičeni ima pravo da ćuti,
dok svedok nema to pravo. U analizi takvih slučajeva Sud
uzima u obzir ne samo formalni status saslušavanog lica
već i činjenične okolnosti tog saslušanja da bi na taj način
utvrdio da li je lice o kome je reč razumno moglo da se
smatra potencijalnim osumnjičenim, a u tom slučaju ono
takođe polaže pravo na ćutanje (Brusco v. France, st. 44–55).
Na lice koje nema pravnog zastupnika ne bi se smeo vršiti
pritisak da bi se od njega dobilo priznanje, čak i ako to lice
nema formalni status osumnjičenog na datom saslušanju –
na primer, došao je kao svedok itd. (Shabelnik v. Ukraine, st.
51–60).
Priznanje dobijeno pretnjom mučenjem (a ne stvarnim
zlostavljanjem) ili materijalni dokaz dobijen kao neposredna
36 Vidi takođe dole, str. 88, Pravno zastupanje ili lična odbrana.
posledica tog priznanja (doktrina „plodova otrovnog
drveta”37*), može prekršiti pravo na ćutanje ako je to
priznanje ili taj materijalni dokaz imao odlučujuću ili ključnu
ulogu u osuđujućoj presudi (Gäfgen).
Osuđujuće presude zasnovane na iskazima svedoka koji
su dobijeni mučenjem ili pretnjama mučenjem takođe
mogu predstavljati kršenje člana 6. u odnosu na optuženog
(Osmanağaoğlu v. Turkey, Lutsenko, st. 44–53).38
Nije ustanovljeno kršenje imuniteta od samooptuživanja
u kontekstu intruzivnih metoda istrage
„Izvlačenje” droga skrivenih u telu – relevantnu odluku
doneli su lekari, a ne policajci – a ta droga nije predstavljala
suštinski značajan dokaz u datom predmetu, i pritom se vodilo
računa o obavezi zaštite zdravlja podnosioca predstavke
(Bogumil; vidi, međutim i Jalloh).
Priznanje dato pod pretnjom mučenja koje je na kraju
sudsko veće isključilo iz dokaznog materijala – dok neki drugi
materijalni dokazi koji su prikupljeni i korišćeni kao neposredni
rezultat spornog priznanja nisu isključeni – s obzirom na
činjenicu da je taj materijalni dokaz imao samo dopunski,
nesuštinski uticaj na osuđujuću presudu (Gäfgen).
37 * Dokazi izvedeni iz nezakonitih dokaza (prim. prev.)
38 Vidi takođe dole, str. 94, Pravo (optuženog lica) da ispituje svedoke
protiv sebe.
Generalni direktorat za ljudska prava i vladavinu prava
81
Priznanje dobijeno neposredno posle hapšenja, da bi se
delimično utemeljila osuđujuća presuda, kada optuženi nije
uložio razuman napor/znatnu revnost u nastojanju da sazna
svoja procesna prava, uključujući tu i pravo na advokata
(Zhelezov, odl.; Latimer, odl.).
Korišćenje tajno napravljenih snimaka kao dodatnih
dokaza kojima je potkrepljena osuđujuća presuda, iako su
dokazi dobijeni kršenjem postupka predviđenog unutrašnjim
pravom i kršenjem prava podnosilaca predstavke na poštovanje
privatnog života shodno članu 8. (Schenk; Khan).
Kanabis pronađen za vreme delimično nepropisnog
pretresa, bez odgovarajućeg naloga, što je između ostalog
podrazumevalo i upad na privatni posed podnosioca
predstavke, predstavljao je odlučujući dokaz za konačnu
osuđujuću presudu (Lee Davies).
Korišćenje tajnog doušnika da bi se podnosilac predstavke
prevarom naterao da prizna organizovanje ubistva i potonje
insceniranje navodnog ubistva od strane vlasti, kako bi se na taj
način dobila dodatna priznanja podnosioca predstavke, uprkos
činjenici da su ta priznanja predstavljala odlučujući dokaz
za njegovu konačnu osudu za pokušaj ubistva (Bykov; vidi,
međutim, i Allan, gde su primenjeni stroži standardi na sličnu
prevaru koja je izvedena u zatvorskom okruženju).
Tajno praćenje ili korišćenje tajnih snimaka samo po sebi
ne predstavlja kršenje člana 6, čak i ako je reč o radnjama
koje mogu predstavljati kršenje domaćih zakona ili člana 8.
Konvencije dokle god dokazi koji su na taj način pribavljeni
nisu iskorišćeni u presudnoj ili odlučujućoj meri za donošenje
osuđujuće presude protiv okrivljenog lica (Khan, st. 35–37).
Slično tome, dokazi prikupljeni zahvaljujući delimično
nepropisnom pretresu ne moraju biti kršenje člana 6, čak
i ako su odlučujući za presudu. Suština nije u tome da li
su dokazi prihvatljivi po unutrašnjem pravu, već su bitne
procesne mogućnosti koji optuženi ima na raspolaganju
da, na osnovnom suđenju i u žalbenom postupku, ospori
način na koji su dokazi pribavljeni i korišćeni (Lee Davies v.
Belgium, st. 40–54).39
Korišćenje tajnog doušnika koji prevarom natera optuženog
na priznanje – čak i kada to priznanje predstavlja odlučujući
dokaz u datom predmetu – u skladu je s pravom optuženog
na ćutanje dokle god je priznanje dobijeno u kontekstu javne
aktivnosti (Bykov, st. 94–105; Heglas v. the Czech Republic, st.
89–93), a ne van zatvora (Allan, st. 42–47). U isto vreme,
prevara u istrazi može se koristiti samo za dobijanje dokaza
o već učinjenom krivičnom delu, a ne za izvršenje novog
krivičnog dela.40
39 Vidi, takođe, gore, str. 51, Usmena rasprava i fizičko prisustvo; kao i
str. 54, Delotvorno učešće (u raspravi).
40 Vidi gore, str. 58, Odbrana ukazivanjem na policijsku provokaciju
na izvršenje krivičnog dela.
82
Flagrantno kršenje pravičnog suđenja u inostranstvu
Sud je u svojoj praksi priznao da opasnost od flagrantnog
kršenja prava na pravično suđenje u inostranstvu nameće
pozitivnu obavezu državi po članu 6. da ne izruči ili ne
protera podnosioca predstavke osumnjičenog za krivično
delo (Mamatkulov and Askarov).
U isto vreme, teret i standard dokazivanja na osnovu koga
podnosilac predstavke treba da dokaže postojanje tog rizika
veoma je zahtevan. U predmetu Mamatkulov and Askarov
transfer podnosilaca predstavke u Uzbekistan nije ocenjen
kao kršenje člana 6. od strane Turske, uprkos činjenici da
su podnosioci predstavke na kraju osuđeni u Uzbekistanu,
a da im prethodno nije omogućen pristup advokatu i da je
suđenje je bilo zatvoreno za javnost.
Kada se podnosilac predstavke suočava s tim da bude
izručen u drugu zemlju koja je visoka strana ugovornica
Konvencije, pretpostavlja se da će dobiti pravično suđenje,
pre svega s obzirom na to da postoje pravni lekovi kao zaštita
od bilo kakve nepravičnosti u toj zemlji, uključujući i moguću
predstavku Sudu (Stapleton v. Ireland, odl.).
Pravo na obrazloženu odluku i pouzdane
dokaze
Obrazložena odluka
Pravo na obrazloženu odluku ima koren u jednom opštijem
načelu koje Konvencija sadrži; to je načelo koje štiti pojedinca
od proizvoljnosti; odluka domaćih sudova treba da sadrži
razloge koji su dovoljni da odgovore na suštinske aspekte
činjenične i pravne – supstancijalne ili proceduralne –
argumentacije stranaka u sporu (Ruiz Torija v. Spain, st.
29–30).
Kršenja prava na obrazloženu odluku
Domaći sudovi su propustili da odgovore na argument
podnosioca predstavke o tome da je žalba koju je izjavila druga
parnična strana u sporu oko zakupa sigurno bila podneta u već
isteklom roku (Ruiz Torija).
Propust da se odgovori na argument podnosioca predstavke
iznet u žalbenom postupku o tome da je sastav nižeg suda bio
neustavan (Luka v. Romania).
Apelacioni sud nije utvrdio da li je robni žig podnosioca
predstavke bio „etabliran”, a sud u prvom stepenu bavio se tim
pitanjem i odlučio je u korist podnosioca predstavke na toj
osnovi (Hiro Balani v. Spain).
Generalni direktorat za ljudska prava i vladavinu prava
83
U određenoj odluci kao ni u celokupnoj sudskoj praksi
nije razrađen pojam „izuzetnih okolnosti” koje bi, po zakonu,
podnosilac predstavke trebalo da dokaže da bi mogao da traži
vraćanje u članstvo advokatske komore po isteku zakonskog
ograničenja od deset godina (H. v. Belgium).
Kratkoća obrazloženja odluke o pravu podnosioca
predstavke na invalidsku penziju, kojom je dosuđena samo
delimična invalidnina, uprkos činjenici da je istovremeno
utvrđeno kako se njegovo zdravstveno stanje pogoršava
(Hirvisaari).
Nedosledno tumačenje zakona od strane okružnih sudova
koji sude kao poslednja sudska instanca u predmetima vezanim
za kolektivno otpuštanje (Ştefănică and others).
Neodgovarajuća procesna jemstva koja bi trebalo da
omoguće optuženome da shvati razloge zbog kojih je porota
donela osuđujuću presudu u porotnom sudu, u situaciji kada
nije bilo detaljne optužnice ni uputstava datih ili pitanja
postavljenih porotnicima (Taxquet v. Belgium [GC]).
Iako se povremeno ovo pravo analizira sa stanovišta
„pravičnosti” postupka (Hirvisaari, st. 30–33), ono u
strukturnom pogledu takođe spada u pojam prava na
pristup sudu, budući da je i za jedno i za drugo potrebno da
se reše relevantna činjenična i pravna pitanja koja pokreće
podnosilac predstavke u određenom predmetu (Chevrol).41
41 Vidi gore, str. 23, Ovlašćenje za pokretanje postupka, traženje naknade
štete i dobijanje sudske odluke.
Budući da član 6. ne dopušta pritužbu zbog stručnosti
domaćih sudova da utvrđuju činjenice i rešavaju pravna
pitanja tako što će se navesti da su oni doneli pogrešnu
odluku (Karalevičius, odl.), test obrazložene odluke je pre
kvantitativni nego kvalitativni: dokle god su navedeni neki
razlozi, odluka o kojoj je reč je, u načelu, u skladu s članom
6. (García Ruiz v. Spain, st. 26–30). Međutim, bilo je nekoliko
slučajeva u kojima se Sud suočio ne s tim da uopšte nema
obrazloženja, već sa očiglednom nekoherentnošću datog
obrazloženja (Tatishvili v. Russia, st. 59–63; Antică and “R”
company v. Romania, st. 32–39), što je ocenio kao proizvoljnost.
Takvi slučajevi su, međutim, izuzetak, a nedavno je Veliko
veće potvrdilo da član 6. ne jemči savršenu usaglašenost u
domaćoj sudskoj praksi (Nejdet Şahin and Perihan Şahin, st.
96–68).
Ovo pravo ne zahteva da se u presudi detaljno odgovori na
svaki argument koji iznesu stranke u postupku; ono, sem
toga, dopušta višim sudovima da samo podrže razloge koje
su niži sudovi naveli kao obrazloženje, bez potrebe da te
razloge ponavljaju (Hirvisaari, stav 32).
Apelacioni sud može ispraviti odsustvo razloga u prvom
stepenu (Hirvisaari). Isto tako, veoma kratko obrazloženje
u situaciji kada se ne dopušta ulaganje žalbe – jer se u
potpunosti oslanja na zaključke nižeg suda – nije kršenje
prava na obrazloženu odluku (Gorou [No. 2], st. 38–42).
84
Razlozi ne moraju biti navedeni u nekom određenom
(pisanom) obliku. Sasvim je prihvatljivo da sud iznese
razloge svoje odluke izvesno vreme posle njenog donošenja
dokle god se time ne poriče pravo podnosioca predstavke
da delotvorno ostvari svoje pravo na ulaganje žalbe
(Hadjianastassiou; Jodko, odl.).42
Kada se radi o presudi koju je donela porota, nepostojanje
obrazloženja može se prihvatiti onda kada se razlozi za
donošenje takve presude mogu utvrditi iz drugog materijala
datog predmeta, konkretno iz optužnice i pitanja i uputstava
koje je predsednik veća dao poroti (uporedi Taxquet v. Belgium
[GC] i Judge v. the United Kingdom, odl.).
Nije prekršeno pravo na obrazloženu odluku
Nije ustanovljena nikakva mana u obrazloženju presude
domaćih sudova kada je reč o činjenicama i okolnostima datog
predmeta, u kome je podnosilac predstavke bezuspešno tražio
naknadu za pružanje izvesnih usluga koje je trebalo da mu plati
tuženi u parničnom postupku, dok su zaključke prve sudske
instance podržali viši sudovi (García Ruiz).
42 Vidi takođe gore, str. 26, Procesne prepreke: rokovi, sudski troškovi,
nadležnost i druge formalnosti; i str. 57, Javna priroda odluke.
Nepostojanje obrazloženja u presudi porote uravnoteženo je
procesnim jemstvima, s obzirom na to da su razlozi mogli da se
izvedu iz obraćanja stranaka i uputstava koje je predsedavajući
sudija dao poroti, kao i s obzirom na to da je sudija prihvatio
obavezu da poroti objasni pravne okolnosti i da je mogao da
proglasi da taj postupak ne treba nastavljati (no case to answer)
(Judge, odl.).
Nezakoniti i nepouzdani dokazi
Kada je osuđujuća presuda u bitnoj ili odlučujućoj meri
zasnovana na dokazima koji su pribavljeni nepravično sa
stanovišta autonomnih načela člana 6. – na primer, ako je
priznanje dobijeno kršenjem imuniteta od samooptuživanja
– postupak je nepravičan.43
Međutim, oslanjanje domaćih sudova na dokaze pribavljene
kršenjem nekog drugog člana Konvencije (na primer, člana
8) ne mora nužno negativno uticati na pravičnost postupka
po članu 6. (Khan, st. 34–40; Bykov, st. 94–105). U isto vreme,
korišćenje dokaza dobijenih na način koji predstavlja teško
kršenje člana 3. (kao što je mučenje) u većini okolnosti
ocenjuje se kao suprotno članu 6.
43 Vidi gore, str. 61, Pravo na ćutanje i na imunitet od samooptuživanja;
iznuđeno priznanje.
Generalni direktorat za ljudska prava i vladavinu prava
85
U skladu s načelom supsidijarnosti i odgovarajućom
doktrinom koja sprečava Sud da postupa kao sud četvrte
instance u pitanjima koja se odnose na član 6, korišćenje
dokaza pribavljenih kršenjem unutrašnjih supstancijalnih
ili procesnih pravila nije, kao takvo, suprotno zahtevu
„pravičnosti”. Kada se sudovi oslanjaju na nezakonito
pribavljene dokaze, Sud proverava sledeće: a) da li je
„nezakonitost” u smislu unutrašnjeg prava koincidirala s
„nepravičnošću” u autonomnom smislu Konvencije; b) da
li je podnosilac predstavke imao mogućnost da pokrene to
pitanje pred domaćim sudovima (Schenk v. Switzerland, st.
47–51; Heglas, st. 89–93).
Slično tome, pitanja procene činjenica, koja mahom
proističu iz navodne nepouzdanosti dokaza, Sud gotovo
uvek prepušta diskrecionom odlučivanju domaćeg sudije.
Usled toga se većina pritužbi po članu 6. koje se odnose na
nepouzdane dokaze odbacuje zbog toga što takve primedbe
impliciraju ulogu Suda kao četvrte sudske instance. Kada
postoje ozbiljne sumnje u kvalitet dokaza koje je iznela
javna tužba u krivičnim predmetima, Sud uzima u obzir
procesna jemstva u vezi s pribavljanjem i razmatranjem
takvih dokaza, ali ih on sam ne ocenjuje ponovo (Cornelis v.
the Netherlands, odl.).
Samo u sasvim izuzetnim slučajevima Sud je bio spreman da
zaključi, nasuprot stanovištu domaćeg suda, da je neki dokaz
bio potpuno nepouzdan zbog sumnjivih okolnosti u kojima
je pribavljen (Lisica v. Croatia, st. 47–62). U predmetu Laska
and Lika v. Albania (st. 63–72), na primer, osuđujuća presuda
podnosiocu predstavke bila je zasnovana na rezultatima
pokazivanja osumnjičenih svedocima da bi ih prepoznali
i tom prilikom je podnosilac predstavke nosio belo-plavu
kapuljaču s maskom (identičnu onoj koju su koristili
navodni kriminalci), dok su svi ostali koji su bili pored njega
u toj vrsti za prepoznavanje imali crne maske. U takvom
okruženju bilo je potpuno prirodno da žrtva identifikuje
podnosioca predstavke kao počinioca. Sud je zaključio da
prepoznavanje organizovano na taj način nije moglo da ima
nikakvu dokaznu vrednost, pa je sama osuđujuća presuda
bila krajnje neverodostojna. Međutim, takvi slučajevi su
zaista izuzetno retki i sem ispitivanja predmeta u kojima je
došlo do policijske provokacije radi navođenja na izvršenje
krivičnog dela,44 nijedna druga kategorija slučajeva, po
pravilu, ne nalaže Sudu da po osnovu člana 6. preispituje
činjenice koje su ustanovili domaći sudovi.
44 Vidi gore, str. 58, Odbrana ukazivanjem na policijsku provokaciju
radi navođenja na izvršenje krivičnog dela.
86
Suđenje u razumnom roku
Opšta načela
Ovo pravo proističe i iz formulacije člana 6. i iz načela
delotvornosti (H. v. France, 1989).
Član 6. je u potpunosti autonoman u odnosu na način na koji
se u postupku pred domaćim sudovima utvrđuje dužina
procesnih radnji, iz čega sledi da prekoračenje rokova u
unutrašnjem pravu ne mora nužno označiti kršenje člana
6. Za razliku od situacije u mnogim unutrašnjopravnim
sistemima, u praksi Suda ne postoje utvrđeni rokovi ni za
jedan određeni tip postupka, a sve situacije se razmatraju
zasebno za svaki pojedinačni slučaj.
Zahtev „razumnog roka” odnosi se i na parnične i na
krivične predmete, ali se on ne sme brkati sa strožim testom
dužine pritvora koji se primenjuje samo tamo gde je lice u
pretpretresnom postupku lišeno slobode (Smirnova v. Russia,
st. 80–88). Dužina krivičnog postupka ne sme se, međutim,
brkati s dužinom istražnog pritvora po članu 5. stav 3.
Ispitivanje ovog potonjeg obično podleže znatno strožim
standardima (Smirnova, st. 56–71).
Dužina predmeta je prva oblast za koju je Sud doneo pilot
presude u kojima se nije pozabavio okolnostima određenog
predmeta, već je ukazao na sistemska kršenja u zemlji u kojoj
je reč (Kudła v. Poland, st. 119–131).
Po osnovu člana 13. Konvencije, država ima pozitivnu
obavezu da uspostavi pravni lek za svaki parnični ili krivični
predmet kako bi omogućila ubrzanje dugotrajnog postupka
u smislu člana 6. (Kudła).
Početak od kada teče rok koji treba uzeti u obzir u smislu
zahteva za „razuman rok” određuje se na sledeći način:
– u parničnom predmetu: rok teče od datuma kada
je tužba podneta, sem kada je podnosilac predstavke
zakonom sprečen da je podnese – na primer, predstavka
u kojoj se navodi da tužba kojom se osporava oduzimanje
dozvole za bavljenje medicinom nije mogla biti podneta
do isteka prethodne upravne istrage – u tom slučaju rok
bi počeo da teče od trenutka kada je iznet prvi prigovor
(Koenig, st. 97–111);
– u krivičnom predmetu: rok teče od datuma obaveštenja o
„optužbi”; na primer, datum pokretanja istrage u kojoj se
podnosilac predstavke tretira kao osumnjičeni, sem kada
je njegov položaj bio bitno pogođen i pre formulisanja
„optužbe” – u tom slučaju kao početni datum može
biti uzet datum hapšenja, pretresa ili saslušanja, čak i u
svojstvu svedoka (Eckle, st. 73–74).
Generalni direktorat za ljudska prava i vladavinu prava
87
Kraj roka u smislu zahteva za „razuman rok” je datum
obaveštenja o konačnoj odluci domaćeg višeg suda kojom
se rešava spor, što isključuje postupak izvršenja (Burdov), ali
obuhvata postupak ustavne revizije ako on direktno utiče na
ishod spora (Buchholz v. Germany, st. 46–63). Sud je promenio
svoj početni pristup od osamdesetih godina dvadesetog
veka, kada je uzimao u obzir postupak izvršenja (Martins
Moreira v. Portugal, stav 44). Kašnjenje u izvršenju presude
sada se tretira kao zaseban problem, konkretno kao mogućno
kršenje prava na blagovremeno izvršenje, što spada u okvire
prava na pristup sudu.45
Ako je slučaj zatvoren, pa ponovo otvoren – na primer, kroz
nadzornu sudsku reviziju – vreme tokom koga nije vođen
nikakav postupak treba isključiti iz računanja ukupnog roka
(Skorobogatova v. Russia, st. 37–42).
Šta je „razuman rok” ocenjuje se kumulativnim testom, koji
sadrži tri glavna merila (Pretto and others, st. 30–37):
– priroda i složenost predmeta;
– ponašanje podnosioca predstavke;
– ponašanje vlasti.
45 Vidi gore, str. 33, Blagovremeno izvršenje pravosnažne sudske odluke.
Iako ne postoji nekakva utvrđena opšta smernica o tome koji
je rok dopušten članom 6, može se reći da to prvenstveno
zavisi od broja sudskih instanci koje su uključene u rešavanje.
Po pravilu, strože se analiziraju slučajevi koji su potrajali
više od tri godine u jednoj instanci (Guincho v. Portugal, st.
29–41), pet godina u dve instance i šest godina u tri instance,
odnosno nivoa nadležnosti.
Ocena „razumnog roka” u velikoj meri zavisi od okolnosti
samog predmeta. Najkraći rok za koji je utvrđena povreda
prava (po Konvenciji) iznosio je dve godine i četiri meseca
u predmetu u kojem je postojala dvostepena nadležnost,
a koje se odnosio na zahtev za naknadu štete podnosiocu
predstavke koji je bio zaražen virusom HIV (X v. France,
1982), dok najduži rok za koji može biti donet zaključak o
povredi prava (po Konvenciji) može trajati i osam godina,
kod dvostepene nadležnosti.
Slede primeri roka koji je sam po sebi smatran kršenjem
odredbe o „razumnom roku”, bez detaljnije analize bilo kog
drugog aspekta:
– ceo postupak koji se sastojao od jedne instance trajao je
deset godina (Milasi v. Italy), odnosno 13 godina ako se
pored prve instance uračuna i žalbeni postupak (Baggetta
v. Italy);
– četiri godine u žalbenom postupku (Capuano v. Italy).

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *